facebook twitter youtube pinterest instagram

Piše: Mama sa bloga "Čarapice"

Koliko malo zapravo znamo o roditeljstvu pre nego što nam se dogodi! Čitamo, razgovaramo, posmatramo druge roditelje, a zapravo ni u najluđim snovima ne slutimo kako to ZAISTA izgleda. Kada se samo sjetim svojih ideja o tome kakva ću majka biti, sada se samo nasmijem, nerijetko i postidim. Koliko sam naivna bila, koliko nisam poznavala djecu.

Zato sada učim. Učim u hodu i učim od svog djeteta. I nemam pojma šta nas sljedeće čeka. U tome je valjda čar roditeljstva.

Od svih stvari koje sam znala pre nego što sam postala majka, samo za neke sam bila u pravu. Znala sam koliko snažno želim da budem majka i u tome nisam pogriješila. Znala sam da ja to mogu, da bih bila dobra majka. Znala sam da želim da dojim. Da ne želim da ga oblačim isključivo u plavo jer je dječak. I to je otprilike sve. Sve drugo što sam znala, ili mislila da znam, nije imalo veze sa istinom i pravom stvari.

Koliko toga nisam znala!

Nisam znala koliko je dojenje teško. Nisam znala da se beba ne može razmaziti niti navići na ruke. Da je insistiranje na spavanju u krevecu potpuno bespotrebno. Da je potrebno da ga privijam uz sebe što češće. Nisam imala pojma da neću moći ni sekund da mu dozvolim da plače. Da ću biti hiljadu puta nežnija nego što sam ikad bila. Da ću postati strpljivija. Mirnija. Hrabrija.

Nisam imala pojma kako je to biti majka. Znala sam da će biti noćnih buđenja, prljavih pelena, bljuckanja, plakanja, nosanja, podrigivanja, presvlačenja, pjevušenja, umora, umora, umora. Nisam znala koliko će mi to biti normalno, lako i lijepo. Znala sam da ću voljeti svoju bebu. Pojma nisam imala koliko ću voljeti svoju bebu.


Od trenutka kada me je prodorno pogledao svojim modrim očima, znala sam da se sve mijenja. Ono što nisam znala je da će nam ta smežurana veknica dugih prstića i namrštenog čela svijet okrenuti naglavačke.

Nije plakao. Bio je miran, tih i nekako nenametljiv, nezahtjevan. “Pa ja ovo mogu, pa ovo je lako”, pomislila sam. Sve što smo s njim proživeli prvih meseci nije bilo ni približno onome što smo očekivali. Bilo je bolje, snažnije, emotivnije, nježnije.

Bio je slab i spor, trebalo mu je vremena za podoj, za spavanje, za nježnost. Morao je da podrigne bar 7 puta prije nego što zaspi, inače bi se budio plačući na svakih 5 minuta. Nije volio da bude golišav, želio je ušuškanost. Morao je da ima mene uz sebe skoro uvijek. Nije volio ukalupljavanje i ritam, nametnuo je svoj. Voli da se nosi u marami, da mi bude blizu. Kad je pospan, voli da me zagrli i nasloni svoj obraz na moj. Voli da mi mazi lice dok sisa. Voli da se igra skrivalice. Voli da spava na stomaku. Ništa od toga nisam znala. Ali sam naučila. On nas je tome naučio, pokazao nam, mi smo samo slušali.

Ne volim glupa pitanja i uvježbane odgovore. Ne podnosim kad me pitaju da li nas “sluša beba”. Sada mi njega da slušamo, sada više nego ikad. Osluškujemo, upoznajemo se. Da bismo kasnije lakše funkcionisali, da bismo se “znali”, da bismo se “čuli”. Ne, ne sluša nas beba, mi slušamo nju i to odlično funkcioniše.

Svi prioriteti koje sam mislila da imam u životu raskomadali su se onog trenutka kada sam postala majka. Sada ih polako preslažem, začuđena koliko nekada važne stvari sada izgledaju nebitno. Sve ono u šta sam bila sigurna više nije isto. Sve se pomjerilo za tri mjesta unazad. Da oslobodi prostor za njega.

Ja nisam “samo majka”, ali to što jesam majka me je oblikovalo i promijenilo na način koji nisam mogla ni da zamislim. Nisam znala. Nisam imala pojma.

Sada znam. Nešto mi govori da je ovo tek početak…